Наслеђе

МАЛИ ПОДСЕТНИК ИЗ ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ КЊИГЕ (1)
Светионици у раздобљу таме
Били су то велики подвизи, културни хероизам првог реда. У скоро немогућим условима, у XV и XVI веку, када су матичне српске земље биле у ропству под Турцима, српске књиге настајале су у штампаријама цетињској, горажданској, венецијанској, рујанској, грачаничкој, милешевској, београдској, косјерићкој... Од четрдесетак познатих наслова из тог доба, не зна се ни за један примерак који на себи нема трагове од вишевековне употребе. Срби су једини поробљени народ у отоманском царству који је штампао књиге, испољавајући виши културни, духовни и технолошки ступањ од завојевача

Пише: Предраг Р. Миловановић

Свака књига има своју причу. Најзначајније књиге, оне које су нешто важно покренуле или промениле, које су остале у темељима једне културе, по правилу имају узбудљиву причу. Некада је то прича о стваралачком напору, о тешкоћама које су пратиле њено настајање, некада борба са цензуром, властима, јавношћу, или спасавање књиге од бројних опасности... Значајне књиге писали су значајни људи. У време настанка, њихове књиге су долазиле, најчешће, до оних који су међу првима препознали значење и важност написаних речи. Имати данас у рукама прво издање Рајићеве Историје, Вуковог Рјечника или превод Новог завјета, Његошевог Горског вијенца... значи имати пред очима истински делић историје, сведока времена.
Прича о свакој важној старој књизи увек је прича о борби и успеху. Књиге које су после више векова или много деценија стигле до нас, нису сачуване било како. Нису путовале кроз време са било киме. Морале су да буду у правим рукама, многим. Претходни власници су их волели или бар чували. Прошле су кроз све ратове, пустошења, бомбардовања, сеобе, најтежа времена... Понекад се од 200 или 1.000 примерака сачува тек која десетина, неколико или само један примерак. До нас стижу са траговима читања, али и са ожиљцима који сведоче о жестини борбе и узвишености успеха.
Странице које су овде пред читаоцем немају за циљ да буду преглед међашних српских књига, јер је то на овако малом простору немогуће. И овај скучени избор настао је уз многа унапред уграђена ограничења (нису узета дела Срба штампана на другим језицима, затим дубровачка књижевност, књиге штампане такозваном босанчицом, и тако даље). Намера је само да подсетимо на постојање неких књига које су биле од највећег значаја и највишег домета у српској култури, или које су биле првенци у појединим областима. Овом приликом реч је о књигама објављеним до 1638. године, а продужетак ће бити у наредним издањима.

ПРВЕ ШТАМПАНЕ КЊИГЕ

Годину дана после пада Константинопоља и Византијског царстава, име Србије се јавља већ на првим страницама које су икада одштампане покретним словима у Европи. Гутенбергов такозвани Турски календар, одштампан 1454, пре Гутенбергове Библије, помиње Србију у песми за децембар („Уз то нам пишу даље / Како је султан био пошао / На Србију са својом силом / До Мађарове границе”).
Четрдесет година касније, у време Колумбових путовања и у последњим годинама владавине Ђурђа Црнојевића (1490–1496), на Цетињу, у Зети (њеном староцрногорском, планинском делу, последњем остатку средњовековне српске државе) – свет је угледала прва српска штампана књига. Октоих првогласник цетињски, довршен 4. јануара 1494, штампан је српскословенским ћириличним писменима, заслугом обласног господара Ђурђа, трудом „смерног свештеника” јеромонаха Макарија и седморице његове сабраће који ће касније, по напуштању Зете, одштампати и прву румунску књигу. То је прва ћирилична инкунабула на Балкану, одштампана у првој ћириличној штампарији покренутој од стране једног Словена.
Октоих цетињски књига је четвртинског формата, штампана двобојном штампом, црном и црвеном, на 270 листова са по 24 до 30 редова, с дрворезним иницијалима, почетним словима и допунским знацима. По садржини, то је књига молитава које започињу понедељком после Недеље свих светих, а завршавају суботом пред Велики пост. Једна је од најраспрострањенијих књига у православљу. По своме постигнућу, прва српска штампана књига може се мерити са оним из много већих и старијих европских центара штампарства.
Из исте године вероватно потиче и Октоих петогласник, најраскошније дело ове штампарије, прва српска књига са дрворезима отиснутим на пуном формату књиге. Од ње је сачуван само фрагмент са четири дрвореза, од двадесет осам колико их је, претпоставља се, било. Друга два наслова, Псалтир и Молитвеник, штампани су 1495/6.
Изгледа да су јеромонах и сабраћа остали предани послу и верни до последњих дана слободе. Пред турском најездом, Ђурђе Црнојевић је избегао у Млетке. Тиме би се могло објаснити зашто није сачувано, а можда је остало и недовршено, Четворојеванђеље штампано 1496.
Графику цетињске штампарије одликује стилска прожетост елемената, од византијских иконографских ликовних решења, цртежа с готичким особинама, до ренесансних детаља у духу тадашње венецијанске штампе. Висококвалитетна цетињска штампа послужила је као узор будућим посленицима, не само српским.

ГОРАЖДАНСКА И ВЕНЕЦИЈАНСКА ШТАМПАРИЈА

Први период замирања српског штампарства потрајаће до 1519, када су, готово истовремено, основане две нове српске штампарије.
Изузетно место у историји српске књиге припада штампарији у Горажду, коју је основао Божидар Горажданин са својим синовима Теодором и Ђурађом. Три књиге, „рукоделија”, настале у овој штампарији – Служабник (1519), Псалтир (1521) и Требник (1523) – означиле су не само наставак живота српске књиге већ су биле и прве штампане у европском делу Отоманске империје.
Божидар Вуковић у Венецији оснива не само најзначајнију српску штампарију већ и неку врсту српског уточишта, остваривши једини дуготрајни и континуирани српски културни подухват у XVI веку. Штампање књига било је уносан посао, али Вуковић се, највероватније, овог подухвата прихватио вођен пре свега задужбинарским и политичким уверењима. Успевао је да измири интересе Венеције, Рима, српске цркве, а касније, по свој прилици, и обавезе којих се примио уз племићку титулу и грб, додељене му од Карла V.
Издања штампарије Божидара Вуковића, у периоду од 1519. до 1539, касније и његовог настављача, сина Вићенца, од 1546. до 1561, бројнија су од свих која су у XVI веку штампана на територији данашње Србије, а имала су и веће тираже.
Од највећег значаја је прва књига Вуковићеве штампарије – Служабник из 1519, довршен, највероватније, само неколико дана после горажданског издања. Као прва српска књига штампана ван животног простора народа, она је била весник касније сталне културне споне између Срба у поробљеној матици и Запада. Са овог места у Венецији, по свој прилици, опскрбљаване су готово све српске штампарије тога времена.
Посебну чар има трећа књига Вуковићеве штампарије – Молитвеник, такозвани Зборник за путнике, из 1521. Реч је о првој српској књизи која се обраћа ширем кругу верника. Књига је била врло малог формата (93 x 65 mm) и најређа је међу насловима ове штампарије.
Изразитом лепотом дрвореза на читавом листу одликује се Октоих петогласник из 1537, док је Празнични минеј из 1538. најсложенији и најобимнији подухват Божидара Вуковића, врхунац умећа ове штампарије и уопште српског штампарства XVI века. У њега су унесене српске службе, две Теодосијеве (Симеону и Сави) и једна Цамблакова (Стефану Дечанском). Судећи по броју сачуваних примерака, ово је најраспрострањенија српска књига тог времена. Октоих из 1537. и Празнични минеј су једине српске књиге за које се поуздано зна да су, осим на папиру, штампане и на пергаментним листовима. Један такав примерак, у кожном повезу и позлаћен, Божидар Вуковић поклонио је манастиру Хиландару.
Имајући у виду да од оца није примио завет ни подршку, настављачки посао његовог сина Вићенца био је изванредан. Оставши без свих рукописних предложака србуља, Вићенцо је обнављао очева издања, трудећи се да у њих унесе нове графичке елементе. Најлепши пример за то је Псалтир из 1546. у коме је, као новина, свака страница текста обрубљена украсним оквирима.

РУЈАНСКА, ГРАЧАНИЧКА, МИЛЕШЕВСКА, БЕОГРАДСКА

Четворојеванђеље рујанско из 1537. је прва књига штампана на територији данашње Србије. Штампао га је монах Теодосије, скромним умећем, импровизованом техником и неуједначено, у рујанском манастиру Светог Ђорђа, при Златибору. Књига потресно сведочи о подвижништву монаха Теодосија који ју је, очигледно, израдио у незамисливо тешким околностима.
У манастиру Грачаница, на Косову, 1539. штампан је Октоих петогласник великог формата. По налогу новобрдског митрополита Никанора, учинио је то „Христу раб Димитрије” угледајући се на цетињска и венецијанска издања, али и са елементима оригиналности израженим пре свега у дрворезном приказу манастира.
У свикнутости на ропство, следи покретање Милешевске штампарије, у два наврата, 1544. и 1546. У поговору Псалтиру из 1544. забележено је узбудљиво сведочанство о добављању штампарије из Венеције.
Јединствени подухват по квалитету штампе и једини покушај те врсте ван окриља Српске цркве предузимају у Београду 1552. кнез Радиша Дмитровић, Дубровчанин Тројан Гундулић и јеромонах Мардарије. Свечаним слогом они отискују Четворојеванђеље, до тада најлепшу књигу штампану у српским земљама. Одласком јеромонаха Мардарија у Мркшину цркву, где оснива штампарију десет година после београдске, престаће штампање српских књига на Балкану.
Рад у Венецији, и после Вићенцовог посустајања, наставиће у штампарији Вуковића до 1566. Стефан од Скадра, а касније Јаков од Камене. Спорадични покушаји Јеролима Загуровића, Јакова Крајкова, Стефана Паштровића и Саве Дечанца (последња двојица 1597. посебно штампају, на само два листа, и Буквар), као рефлекс и покушај да се настави оно што је започето у штампарији Вуковића, завршавају се 1638. Псалтиром Јакова Ђинамија, последњим венецијанским издањем српскословенских књига.
Настајање и живот српске књиге у XV и XVI веку карактеришу неке изузетности, незабележене у културама других народа. Пре свега, ступањ пожртвовања, виталности и несаломивости оних који су покретали штампање у немогућим околностима ропства. До које мере су били смислени ови надахнути и далековиди подухвати, најбоље сведоче саме сачуване књиге. Наиме, од четрдесетак укупно познатих наслова штампаних у ово доба, не зна се ни за један примерак који на себи нема знакова вековне употребе, што није случај ни са једним корпусом књига тога доба. О снази подвижништва сведочи и податак да су Срби једини поробљени народ који је штампао књиге у Отоманском царству. Веома је редак у историји и случај, као овај, да је поробљени народ испољио на неком пољу већи технолошки и духовни ступањ развоја од завојевача. Али, неподношљиви услови живота под отоманском управом ипак су довели до гашења свих српских штампарија.

БУЂЕЊЕ У XVIII ВЕКУ

Изнова десеткован и развејан у пространствима три моћне државе, без икаквог културног средишта и путоказа, српски народ све до  XVIII века није имао никаквих услова за штампање књига.
Недавно откриће једног до сада непознатог међаша знатно је умањило временску празнину у историји српске књиге, али и подстакло наду у будућа открића. Као прва српска ћирилична штампана књига после 1638, из неког од затамњених места наше културне историје појавио се Мјесацослов из 1719. Отиснут је у Бечу, по руском предлошку, на дванаест бакрорезних листова, са преко четири стотине минијатурних минејских представа.
Ово откриће не умањује значај Стематографије (Беч, 1741) Христифора Жефаровића, која се сматра прекретничком првом књигом нове српске књижевности.

***

Орфелин
Предраг Р. Миловановић (Свилајнац, 1954 – Београд, 2015), стручњак за старе и ретке књиге, колекционар, један од највећих библиофила у српској култури и највећих зналаца старог европског издаваштва. Прикупио је и оставио највећу колекцију старе српске и балканске књиге, највећу колекцију старих београдских ведута и мапа. Вратио је у српске ризнице неке од најдрагоценијих књига, попут „Дечанске хрисовуље” или „Душановог законика”. Основао је и дуго водио, у Скадарској и Кнез-Михаиловој, антикварницу „Орфелин”, по којој га је цео Београд знао као Пеђу Орфелина. Спис „Српске књиге међаши” написао је за „Националну ревију” и „Принцип Прес” у октобру 2009. године (Едиција „Упознајте Србију”, свеска 22). Да је поживео, данас би имао шездесет пет година.